ПРАВОСЛАВНИ МОНАШКИ ЖИВОТ

Jedan od njačešćih aspekata manastirskog života je dnevni ritam. To je takav ritam koji stoji u vezi sa temeljitim davanjem, a uprkos pozadini užurbanog života zrači često spokojstvo. Ovaj ritam se osniva na manastirskoj molitvi, redosledu službi i poniznom izvršavanju manastirskih zadataka.Manastirko pravilo bi se moglo nazvati srcem manastirskog života, ali je pravilo samo po sebi spoljašnja tvorevina. Ono poseduje sopstvenu istoriju,nastajanje i razvoj. Ono je smišljeno od čoveka, iako je božanskim inspirisano. Ipak, daje ono u svom sledu – Bogo milosti- harmoniji  težnje da se dogodi ono što manastirski život plodno potkrepljuje i manastirskom bratstvu( klosretlingen) nudi mogućnost da pronadje put ka “ teozi” – duhovnom cilju hrišćana, da nadje harmoniju i ujedinjenje sa Trojstvom – Bogom- te da mu omogući  ispunnjenje božanskog zadatka.

 

Manastirska pravila daju oslonac u vreme u kojem potreba za duhovnim produbljivanjem raste. Medjutim, pravila su načinjena za manastirsko bratsvo, društvo tvrdih pravila, medjusobnog pomaganja i poslušnosti. Primena pravila od strane duhovnog oca, a da se pri tome ne daje komentar smatra se u manastirskoj tradiciji nepovoljnim prvim korakom, koji ubrzano može izklizati ka nepoželjnomn ”ponosu”, izvoru svih naših pogrešaka i nedostataka!

 

Usamljenost ili manastirsko bratsvo? 

Istorija hrišćanskog monaštva je veoma obimna i višestruko opisana(1).Ovde se može objasniti samo manji deo. Manastirska pravila imaju ulogu u istoriji. Ona imaju poreklo u hrišćanskom manastirskom životu koji je već u 3e stoleću posle Hrista nastao, ali koja se oslikavaju u prvim hrišćanskim zajednicama u i oko Jeruzalema neposredno posle Hristovog uspeća. Tek posle objave Milanskog Edikta Tolerancije (313.) bilo je moguće da se hrišćanska vera u punoj slobodi upražnjava (beleden) u Rimskom carstvu. Ova verska sloboda imala je za hrišćane posledicu da se strah od progona i društvene izolacije izgubi, radi čega su i druge grupe došle u dodir sa hrišćanstvom.Kod novih vernika ulogu su odigrala i oportunistička shvatanja. Smatralo se da čovek kao hrišćanin može ostvariti povoljniju društvenu poziciju  i to pre svega radi toga što je Car odobrio hrišćanstvo. Na mnogim  mestima je sa tolerancijom  hrišćanske vere došlo do uspavanosti izvornog hrišćanskog duha, po pitanjima budnosti  i požrtvovanja, a koji je u vreme progona nastao u prvom veku.

 

 

 

48909194_prp_sergiy_blagoslavlyaet_peresveta_i_oslyabyuUprkos ovoj pozadini kod nekih hrišćana rasla je težnja za traženjem puta ka hrišćanskom savršenstvu u izolaciji od sveta i priključenja onima koji su se želeli okrenuti ka izvornom duhu.
Takode je Hristos sam uvek govorio:” Ja nisam sa ovog sveta.” (Jovan 8, 23) i “ Onaj koji želi mene slediti ,onaj koji samoga sebe ne poznaje, ponesi svoj krst i sledi Me. Jer, onaj koji želi da sačuva svoj život izgubiće, ali onaj koji svoj život izgubi, jer je to dobro za Mene i Evandjelje, taj će ga zadržati.” (Mk. 8, 34-35). Ovaj pokret anahoretizma (grčki: napustiti) karakterisala je osama koja je tražila samački život u molitvi i shvatanju. U starom hrišćanskom Egiptu, sa najvećim brojem hrišćana tog vremena, ovaj je pokret u egipatskoj pustinji procvetao. Najpoznatiji egipatski pustinjski otac , koji je usamljeno živeo, bio je Sveti abba (otac) Antonios Veliki ( oko 250.-346.).Ove samotnjake ubrzano su sledile njihove pristalice, koje su se rado nastanjivale u blizini ovih mučenika, kako bi primali njihove duhovne savete. Tako su nastajala društva ponekad više o hiljadu bratstava. Osećala se sve više poreba da se reguliše život u društvima usamljenika. U tim uslovima nastalo je prvo pravilo monaškog života. Prvo pravilo manastirskog života pripisuje se  Svetom abba ocu Pahomiosu (287.-34.).
Suprotno ocu  Sv. Antoniosu zalagao se on za društveni život  (grčki: koinobios) umesto izolacije usamljenika. Ovaj pokret se u literaturi naziva kenobitizam razlikujući se od prethodno navedenog anahoretizma.
Primetno je da je Sveti samotnjak Antonios Veliki,  još za vreme njegovog života, put kenobitizma nazvao apostolskim ( Bartelink 1993.: 94.-95.).

 

Ne samo u Egiptu već i u obližnjim hrišćanskim područjima došlo je skoro u isto vreme do procvata manastirskog života. U Palestini, Siriji i Mesopotamiji i nešto kasnije Maloj Aziji. U Kapadohiji  (Centralna Mala Azija) srećemo se sa autorom manastirskog pravila koje u knjizi centralno stoji: Sveti Basilios ( latinski: Basilius) Veliki (329.-379.). Oko 356.godine putovao je Sveti Basilios u tadašnje manastire Egipta, Sirije, Paletine i Mesopotamije. Pod dubokim utiscima o manastirskom životu odlučio je da sledi inicijativu članova njegove familije i da u jednom od spoljnih boravišta u Anesi  u području Pontusa osnuje manastirsko bratstvo. Sveti Gergije Teolog, dobar prijatelj Svetog Basiliosa išao je sa njim u njegov manastir. Sveti Basilios je  oko 360.godine u ovom periodu napisao različite radove, medju kojima njegove savete i instrukcije za bratsvo. Ova klasična asketska pravila zasenjuju svojom uravnoteženošću i blagosti radove prethodnika kao što su Sveti Pahomius i Eustahius od Sebaste (Bartelink 1993.:142.). (Vidi dalje o opširnijoj biografiji Sv.Basiliosa.)
Manastirski redovi i njihova pravila nastali su na zapadu posle Velike Šizme( Schisma) 1054.godine.
Tokom manastirske istorije nastala su mnoga manastirska pravila.Medjutim, naglasak na manastirskom pravilu je posebno izražajan u zapadnoj i jugozapadnoj Evropi od 11e stoleća, kada se pojavljuju takozvani prvi manastirski redovi. Ovi manastiri ili redovi kao što su: Benediktanski,
                                                                                  -24-
 Norbetijnski, Cistercienzerski, te kasnije Franciskanski, Dominikanski i Jezuitski i mnoge druge kongregacije ne treba poistovećivati sa prvim manastirskim tvorevinama koje su u izvornim oblastima manastirskog života nastajali: Hrišćanski Egipat, Palestina, Sirija,Grčka i Mala Azija. Pravila Basiliosa su se pojavila u klimatu ranog monahizma. Sveti Teodosis Kenobit bio je prvi monah otac koji je sledio u 5e stoleću instrukcijeSvetog Basiliosa, kada je formirao  manastirsko bratstvao u pustinji Judeje
                                                                                      
 (Kanior 1993.: 109.). Pravoslavni istok nije nikad poznavao strukturu prilično centralnog rukovodjenja manastirskim redom, kao što se to dešavalo u zapadnoj i jugozapadnoj Evropi naročito posle Velike Šizme (Schisma) u 1054. godini. Tako se o pravilu Svetog Benedikta ,koje se proteže unazad do sedmog veka, postavlja dilema da li ono  u svojoj sadšnjoj formi potiče od Benedikta. Sveti Benedikt nije mogao prilikom osnivanja manastira misliti o nekoj čvrstoj ili nekoj labavoj organizaciji manastira do oblika reda. To je kreacija kasnijeg vremena (Damen 1965.: 11, 57.). Nešto kasnije pošto je Sveti Basilios napisao njegova pravila o manastirskom životu  pripisuju se ona Svetom Avgustinusu od Hipoa (Hippo) oko 400. godine. Poznati su njegovi različiti tekstovi kao naprimer pismo za ženski manastir u severnoj Africi, koji sadrži instrukcije o prevazilaženju napetosti koja  je nastala u tom sestrinstvu. Ovi su dokumenti kasnije objedinjeni i kasnije postala poznata kao Avgustinova pravila. Takodje i za ova pravila postoje sumnje da lis u ona u celini potekla od Augustinusa (Frank 1993.: 40.-41. Fens i Hunink 2005: 10.-11.). Moguće je da je njegovo Pravilo tek po nastajanju prvih manastirskih redova, od  11e  veka na zapadu, prilagodjeno kao posebno manastirsko pravilo.Takodje se
Avgustinusovo pravilo često naziva Pravilo važećih kanunika (kanuniken) koje su radi toga poznate kao Avgustinske (Fens i Hunink 2005: 11.).

 

 

“Pravilo Basiliosa” je imalo,bez dvoumljenja, svrhu da bude praktični priručnik za manastirski                                                                      život.Medjutim, Kratko pravilo ne može služiti da se otpočne  manastirska zajednica. Radi toga  odgovore u Kratkom pravilu možemo nazvati pre svega pravilima morala nego praktičnim instrukcijama. Takodje “Pravilo Basiliosa” se ne može smtrati “Pravilo pravoslavnih monaha”, kako se to često na zapadu neosnovano tvrdi. Ovo poslednje je uzrokovano u sve većem razvoju manastirskih pravila počev od Velike Šizme (Schisma) u zapadnoj i jugozapadnoj Evropi. Radi toga su u zapadnoj Evropi, kao nešto što se podrazumeva, manastiri i redovi medjusobno uvezani, tako da i sama stara manastirska tradicija na istoku biva vidjena kao dio reda “Pravila Basiliosa”,iako nikad pravoslavni Basilios red sa istoimenim Pravilom na istoku nije postojao.
* Zablude oko takozvane ujedinjenosti (geϋnieerden) i  Redu Basiliana  (Verwaaring rond de zgn. geϋnieerden en de Orde van Basilianen)
Nastala je još veća zabluda kada je Rimo katolička crkva sama to prihvatila pa je tako Red Basiliana oživela , a koji su sledili takozvana Pravila Basiliosa. To se desilo od kraja 16e stoleća u Poljsko-Litvanskom kraljevstvu prilikom takozvane Unije Brest u 1596.godini. U Ugovoru Unije podčinjena je pravoslavna crkva u Poljskoj-Litvaniji  Rimu. Većina stanovništva u Poljsko- Litvanskom kraljevstvu je bila pravoslavna. Oni su živeli na područjima koja su pripadala Belorusiji i velikom delu Ukrajine. Ideja je bila da bi se pravoslavci trebali udružiti sa rimskom crkvom. Pravoslavni episkopat odbio je većinski Ugovor, jer nije sadržao rešenja o medjusobnim odnosima pre Velike Šizme (Schisma), nego je ustvari
značio potčinjavanje Pravoslavne crkve Rimu. Samo su dva kraljeva miljenika promenila stav čime su doneli velike nevolje crkvi i zemlji. U nastojanju da se pravoslavci dovedu pod vlast Rima, a koji su svojevremeno od rimokatolika ponižavajuće nazivani “ šizmatici ( schismatieken)” , poljski rimokatolički kralj dobio je ovlaštenje iz Rima da u njegovom celom kraljevstvu, uključujući i istočne oblasti (sadašnju Belorusiju i Ukrajinu) postavlja pravoslavne episkope. (Normalno je da se postavljenje pravoslavnih episkopa dogodi od strane dva ili više starijih episkopa autokefalne (izvorne) pravoslavne crkve.)

 

 

Pravoslavni  vernici koji se nisu priklonili od kralja novoimenovanim “episkopima” bili su “slobodni” gradjani podvrgnuti verskom progonu. Pravi pravoslavni episkopi bili su proganjani. Pravoslavne crkve preuzimali su rimo-katolici i preuredjivali ih u stilu baroka, a i službe su delom latinizirane. Pravoslavni manastiri su bili konfiskovani i predati u nadležnost rimo-katoličkim kongregacijama radi potrebe misije pravoslavaca (otac Jevgenije 1996.).

 

Nekoliko je manastira u okviru misije pravoslavlja zadržalo mogućnost držanja časne službe na pravoslavni način. Duhovnost je morala biti rimo-katolička. To se odnosilo na osobe koje su imale lične interese i koje  su na osnovu njihovog pravoslavnog porekla poznavale pravoslavlje.
Ovi takozvani pravoslavni manastiri bili su povezani sa Rimom i nazivani su Basilianski manastiri ili ‘ geϋneerde’ manastiri. Monasi koji su u njima živeli smatrani su pripadnicima Reda Basiliana, koji su sledili pravila Basiliosa. Manastiri ove vrste bili su osnovani i u drugim delovima Evrope, naročito u oblastima gde su pravoslavci bili pod vladavinom rimo-katoličkog plemića, te je tako politika Unije nastavljena (kao u Austrougarskoj, oblasti Karpata, južnoj Italiji i grčkim ostrvima za vreme Venecijanske uprave, te ranije latiniziranim starim hrišćanskim crkvama Srednjeg istoka). Veoma je verovatno da je postojanje ovih rimo-katoličkih manastira takozvanog “ istočnog  rituala (oosterse ritus)” i uvodjenja u 16e veku naziva “Basilianski manastiri” stvorilo  zabunu.

 

Aktuelna problematika oko takozvanih ujedinjenih crkava i manastira u sadašnjoj zapadnoj Ukrajini se može slediti unazad do političke Unije Rima u 16e  veku. Basilianski manastiri i Red Basiliana bili su Vatikanska konstrukcija u cilju religiozne expanzije medju pravoslavcima na istoku. U dvadesetim godinama 20e veka Politička unija je ponovo oživela u nadi da će se srušiti mlada Sovetska unija. Papa  Benedikt  XV (1914-1922)osnovao je Kongregaciju za Istočnu crkvu. Takodje je i u Holandiji u to vreme, kao posledica Nove-političke unije Rima, bilo omogućeno da religiozni rade u istočnim misijama pri holandskim kongregacijama (“Apostolat udruživanja” i “Apostolat za istočne crkve”). Iz ovih kongregacija nastale su zajednice koje su slavile-primenjivale časne pravoslavne službe, ali su ostale vezane za Rim. Veoma je u tom smislu postao poznat Benediktanski manastir iz Čevetonja (Benedictijner klooster van Chevetogne) u Belgiji, koji ustvari potiče iz napred imenovanih Apostolata. Ovaj manastir je ispunio značajnu ulogu u popularisanju časne pravoslavne službe (od njih nazvana istočnom časnom službom). U Holandiji, izmedju ostalog, kongregacije Kapucejna (Kapucijnen) i Redemptorista (Redemptoristen) pripadaju Apostolatu istočne crkve. Oni su se posebno istakli neposredno posle Drugog svetskog rata kod pružanja humanitarne pomoći  pravoslavnim izbeglicama iz istočne Evrope i posebno iz bivše Sovetske unije (otac Jevgenije 1996.: 111.-120.). 

 

Rimo-katolička crkva nije nedvosmisleno odbila Staru političku uniju, što je dovoljan razlog da se takozvanim ujedinjenim crkama “toleriše” postojanje. Sadašnja crkvena situacija u Ukrajini kazuje da ova problematika još dugo neće postati prošlost, jer je nedavno Rimo-katolička crkva dala odobrenje o postavljenju ujedinjenog patrijarha u Kievu (geϋnieerde patriarch)(iako se u celom gradu i njegovom bližem okruženju  ujedinjene crkve jedva mogu naći). Na osnovu ovog moguće je pretpostaviti da će zabuna oko pogrešne upotrebe pojma “Basiliani” i pravoslavnog monahizma još privremeno postojati. (Otac Jevgenije 1996.: 11.-65.; 130-133.).

 

 

Neke osobenosti razlika izmedju pravoslavnog  i  rimo-katoličkog monahizma 

Na području četiri stara patrijarhata Konstantinopolja, Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima (od vremena kada je Rim u Staroj Šizmi prekinuo jedinstvo sa njima, nazivani su stari pravoslavni patrijarhati), nastavila se manastirska tradicija na način koji je već u 3e i 4e veku bio poznat.Takodje i u drugim područjima gde je pravoslavno hrišćanstvo prodrlo, kao što su Balkan i Rusija,  primenjivana je stara manastirska tradicija bez prekida. Stara manastirska Basilios pravila nisu razlog za napuštanje stare regularne strukture. Na istoku su manastiri već veoma rano bili potčinjeni pravoslavnim episkopima. Pravoslavni su manastiri bili svaki za sebe samostalno manastirsko društvo u kontaktu sa lokalnim episkopom pod čiju vlast su podpadali.

 

Na zapadu, nakon Velike Šizm, imali su redovi sopstvenu organizaciju, odvojenu od lokalnih crkvenih uprava: biskupa. Odobravanje religioznih bratstava na zapadu vrši Apostolska stolica (Rim). Manastirskom organizacijom  ili Redom (umesto ”provincija” koristi se takodje ugodnija reč “familija”) rukovodi generalni poglavar manastira sa sedištem u Rimu (u blizini papske kurije). Aktivnosti zapadnjačkih manastirskih redova mogu imati  lokalne akcente, ali je “provincija”, mreža manastira koji pripadaju istom redu, pre svega orijentaciona tačka.

 

Tako se govori pre o pristupanju Redu, nego o pristupanju manastiru.
Za “zapadne”  Redove bilo je radi toga važno naročito naznačiti razliku u pravilima u odnosu na druge Redove. To se, takodje, izražava  u različitim zadacima koji su Redovima  tokom istorije pripali. Tako su na primer Benediktanci bili poznati po njihovoj posebnoj pažnji za liturgije, Dominikanci opet po njihovom poznavanju  crkvenog prava ( radi toga su često ispunjavali zadatke oko inkvizicije), Franciskanci su se bavili društvenom brigom, Jezuiti su izvorno nastali kao sredstvo u Kontra reformaciji ( pored toga tokom 18e veka osnovane su mnoge kongregacije za potrebe obrazovanja, zdravstva i drugih drštvenih zadataka). Svaki red ima svoje osobenosti  i specijalizme, što se izražava i u pravilima odevanja, tako da sei po spoljašnjem izgledu razlikuju. Svi ovo zapadnjački manastirski Redovi i pravila nastali su ustvari tek posle Velike Šizme u 1054. godini (samo Benediktinska pravila i prethodna Kartuizerska pravila ocenjuju se starijim, ali tu  starost Benediktinac monah C.Damen (1965) dovodi pod sumnju).

 

Specijalnosti u organizaciji pravoslavnih manastira su izrazito lokalnog karaktera i u zavisnosti  odhegumena (glavara) manastira i blagoslova lokalnog episkopa. Pravila odevanja su zavisna od blagoslava Sinoda dotične autokefalne pravoslavne crkve (na primer grčke, ruske ili srpske pravoslavne crkve). Tako se grčki monasi po odeći razlikuju od monaha ruske ili rumunske pravoslavne tradicije. Takodje kod pravoslavnih manastira ne postoji  bitna razlika u  takozvanim aktivnim i kontemplativnim manastirima  kako je to na zapadu poznato. Pravilo nije specijalističko obilježje manastirskog života, nego dugotrajno trajanje u Bogu. Sve radnje moraju biti obeležene molitvom (Isusovom molitvom). Molitva sama po sebi je značajna radnja. Ukratko, molitva je radnja i za vreme rada čovek se moli (razmišlja). Kontemplacija i akcija se ne mogu u pravoslavnom manastirskom životu smisleno razdojiti. Ruski monasi podrazumevaju pod pravilom lično molitveno pravilo, koje su primili od njihovog duhovnog oca, a ne neko opšte pravilo kako je to poznato kod nekih manastirskih redova.

 

Kad neki vernik želi da sledi manastirski život, tada on ili ona stupa u manastirsko bratsvo u diocezi neke od pravoslavnih  crkava. Najvažnije pravilo za manastirski život je još uvek ponavljanje monaških zaveta koja se u prisustvu, episkopa kao crkvene glave, polažu ( služba misterije monašenja ili primanja Male Šime (Kleine Schima) se pripisuje Svetom Haritionu (Charition) Belejder iz Palestine u 3e ili 4e veku). Svaki pravoslavni manastir je dao svoj sopstveni oblik načina na koji će bratstvo biti organizovano, poštujući pri tome pravoslavnu manastirsku tradiciju, kako su to monaški oci naznačavali  i u dogovoru sa lokalnim episkopom kod odobravanja primali njegov blagoslov.

 

Samo neki pravoslavni manastiri podpadaju pod direktnu odgovornost glavara ( patrijarha, mitropolita ili arhiepiskopa) neke od autokefalne pravoslavne crkve, umesto pod vlast lokalnog episkopa.
Drugačije od zapadnih pravoslavni manastiri ne poznaju samostalnu moć u crkvenoj upravi  kao što je to slučaj kod glavara rimsko-katoličkih manastirskih redova. Glavari zapadnih manastirskih redova činili su na primer, kao nosioci prava glasa, deo centralnog kapitela koji za vreme sinoda ili koncila u Rimo-katoličkoj crkvi donosi odluke. Medjutim, moralna manastirska vlast, naročito ona putem staraca u slavenskoj i rumunskoj tradiciji ili geronda u grčkoj tradiciji, je u pravoslavnim područjima veća nego na zapadu. 

 

Da bi se manastirski život približio crkvenom dobili su neki zapadni manastirski crkveni redovi zadatke u pastoriatu (npr. Norbertini u kasnijoj kongregaciji kao Redemptoristi i Kapucejni). Razdvajanje i povezanost izmedju svetovnog i duhovnog ,obilježje svakog manastirskog života, na istoku je dobilo neku drugu formu. Pravoslavni manastirski život je na dva načina učvršćen u crkvenom životu. Kao prvo, pravoslavni episkopi i patrijarsi, koji su rukovodili crkvom, su dolazili iz redova monaha. Manastirski život je radi toga u mnogo snažnijoj meri povezan sa duhovnim životom  pravoslavnih vernika, nego što je to slučaj u današnjem  životu  hrišćana u zapadnoj Evropi i zapadnim manastirima. Kao drugo, manastirski uticaj je bio primetan, jer su crkvene službe u pravoslavnim parohijama u svom biću, ustvari, skraćene verzije manastirskih službi, kako po tekstovima, tako i u muzici (horsko pojanje). Radi ovog je na istoku u odnosu na zapad veća liturgijska celina izmedju manastirskih i parohijskih službi. Pravoslavni vernici ovo brzo prepoznaju kod poseta manastirima. Pravoslavni su manastiri  do današnjih dana, po mišljenju pravoslavnih vernika,  centri  verskog života gde dolaze hodočasnici u vreme posebnih praznika,  ili vremena posta, da budu blagoslovljeni od staraca ili geronda.

 

Postoje još uvek velike razlike u organizacionim oblicima manastirskog života u pravoslavnoj crkvi. Tako postoji usamljeništvo i mala bratstva od nekoliko osoba, kao i velike laure od više desetina monaha i ponekad u kombinaciji sa samovanjem i manja bratstva. Sveto brdo Atos u Grčkoj, Sigla brdo u Rumuniji (Moldavija) ili Falam manastir u Rusiji, pokazuju ove razlike i danas na vidan način.

 

Drugačije nego u zapadnoj Evropi ponovo cveta manastirski život u jugoistočnoj i istočnoj Evropi. Tako je npr. u Rusiji, Srbiji, Ukrajini, Rumuniji, Poljskoj kao i na Svetom Brdu Atos  prisutan novi elan i podmladjivanje manastirskih stanovnika. Takodje i u Bugarskoj i Belorusiji, gde je ateistička propaganda u vreme komunizma bila veoma jaka, primetan blagi oporavak manastirskog života.

 

U vreme tragične Šizme 1054. godine odvojila se Rimo-katolička crkav (patrijarh/papa rimski) od preostale četiri stare hrišćanske patrijarhije konstantinopoljske, aleksandrijske, antiohijske i jerusalemske. Ovim je napušteno i hiljadugodišnje jedinstvo sa izvornom hrišćanskom (pravoslavnom) crkvom. Razdvajanje koje je,kao što sada možemo konstatovati, takodje dovelo u manastirskom životu zapadne i jugozapadne Evrope do više centralizovanog, uniformisanog I racionaliziranog, ka Rimu, usmerenog uticaja. U prilogu su tekst episkopa Kalistosa i dopunjena šema prikazani sa nekoliko karakterističnih aspekata -razlika izmedju Pravoslavnih crkava i Rimo-katoličke crkve (vidi prilogr 1. i 2.).

 

Ne pravilo, nego hrišćanska svetost života.

Kratko Pravilo Basiliusa imalo je nameru da na početku monahizma da oblik duhovnom životu u manastirskim bratstvima. Na istoku je hrišćanska crkva ostala u njenoj izvornoj misli i tradiciji sve do današnjih dana. Pravoslavna crkva i manastiri, koji se sada mogu naći u dijaspori i drugim delovima sveta, slede tradiciju nepodeljene hrišćanske crkve. Odvajanje Rima iz 1054. godine imalo je veliki uticaj na hrišćanski manastirski život zapadne i južne Evrope. Rastući uticaj racionalizovanja i centralizovanja u vreme srednjeg veka u teologiji  (skolastika), te u upravi i u organizaciji, počev od renesanse, dalo je manastirskom životu u zapadnoj Evropi drugo lice i duhovnu sferu. Takodje reakcije na ovaj razvoj, kao što je pažnja za mistikom u srednjem veku, jesu protivteža racionaliziranom. Kasnije je i Protestantizam, koji se manje više usmerio ka izvornom, te jednostavnosti u sopstvenom jeziku, uticao na poziciju zapadnog monahizma.

 

Prethodni gubitak više autentičnih oblika hrišćanske spiritualnosti je, barem u zapadnoj Evropi, kao posledica daljeg sekularnog i racionalnog u postmodrnom društvu, stvorilo spiritualni vakum, gde se svaka izvorna instrukcija, uputa, ritual ili pravilo prihvata radi ponovnog otkrivanja spiritualnog. Da li se ovim ide putem spiritualnog, moguće je najbolje oceniti na osnovu reči svetog Basiliosa u njegovom Kratkom Pravilu:
Što se tiče tema o kojima se ćutalo, dao nam je Apostol pravilo, kada je rekao sledeće:” Sve nam je dozvoljeno (geoorlofd), ali nije sve sveto, sve može, ali ne že se sve izgraditi. Ne dozvoli nikom da traži svoj sopstveni primer, neka traži primer nekog drugog.” (1 Kor. 10., 22;-24.). Neka to Bog odobri saglasno njegovom propisu. Naime, zapisano je: “ Prilagodite se medjusobno, iz straha za Hrista.” ( Ef. 5.,21.). I Gospod reče:” Ako neko od vas želi biti velik, mora biti poslednji od svih i svima služiti.” (Mk 9.,35.). Čovek se mora, dakle, odvojiti od sopstvenih težnji  ka primeru Gospoda. On je rekao:” Sišao sam sa neba, ne da provodim svoju volju, nego volju Oca koji me je poslao.” (Odgovor 1. Iz Kratkog Basilios pravila.)
Samooslobadjanje je poslednje što se u našem post modernom društvu traži. Medjutim, to je bilo i još uvek je esencija manastirskog života. Koje će pravilo čovek izabrati za njegov hrišćanski spiritualitet, meru samooslobadjanja i poniznosti  jeste pri tom i  test za “uspeh (welslagen)”. Naravno, nije Pravilo ono koje nam odredjuje duhovni pravac , to odredjuje naše verovanje u njega. Inspirisani  verski  život ne nalazi svoj stalni redosled u samom Pravilu, nego u hrišćanski usmerenoj svetosti života.

 

(1)- Postoje mnogi radovi o hrišćanskom manastirskom biću: radovi iz opšte istorije, specifično omonahizmu u odredjenim regijama ili u vezi sa poznatim manastirskim ocima, naročito su pisani tekstovi o pozadini odredjene manastirske tradicije. Za holandsko govorno područje objavljen je
veoma pristupačan tekst oca Hristofora Vahenara (ocso), Biti sa Hristom: hrišćanski istočni monahizam u izdanju Monastičkog pisma ( Poglavarstvo Vitlejema: Bonheiden 1990.).
Takodje je posebno informativan rad G.J.M. Bartelink, Cvetajuća pustinja: svet ranog monahizma (AMBO: Baarn 1993.).
 

button 2

Свети Никола

Icoon H. Nicolaas

Адреса

Руски православни манастир instead of Ruski pravoslavni manastir

 

Buorren 18

8584VC Hemelum / Хемелум

(Фризија / Холандија)

 

Имејл:

Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

 

Жиро рачун манастира:

NL65INGB0006910488

ANBI

RSIN nummer Klooster H. Nikolaas in Hemelum: 824155257

ANBI logo

RSIN nummer Stichting Orthodox Welzijn: 805402329