ВЕЛИКИ ПОСТ

ПРИПРЕМНИ ПЕРИОД

Пре празника Васкрса, траје дуг припремни период покајања и поста који, према садашњој православној пракси, укључује преко десет седмица. Најпре долазе 22 дана (четири узастопне недеље) претходних припрема, а затим шест седмица или четрдесет дана Великог или Васкршњег поста, за чим следи Велика или Светла седмица. Доводећи у равнотежу седам недеља Великог поста и Светлу седмицу, после Васкрса следи одговарајући период од педесет дана благодарења, који се закључује Педесетницом.

Сваки од ових периода има одговарајућу богослужбену књигу. За време припреме, постоји Посни Триод или Књига Триода (Трипеснец), чији најважнији део постоји и у енглеском преводу. За време благодарења, постоји Пентикостар, у словенској употреби познат и као Празнични Триод. Тренутак који употребу једне књиге раздваја од тренутка употребе друге јесте поноћни сат у ноћи Велике суботе, са Јутрењем за Васкрсну недељу као првом службом у Пентикостару. Ова подела на два разграничена тома, направљена због практичних погодности, не би требало да нас наведе да превидимо суштинско јединство између Распећа Господњег и Његовог Васкрсења који, узети заједно, чине један и недељиви чин. И као што су Распеће и Васкрсење један јединствен чин, тако и три света дана (triduum sanctum) - Велики петак, Велика субота и Васкрсна недеља образују јединствен богослужбени обред. И заиста, подела Посног Триода и Пентикостара на две књиге није била уобичајена пре 11. века, тако да се у раним рукописима они налазе у истом зборнику.

УНУТРАШЊА СВРХА ПОСТА

Шта ћемо пронаћи у овој књизи припреме коју именујемо као Посни Триод? Она се најсажетије може описати као књига поста. И као што су чеда Израиљева јела "хлеб невољнички" припремајући се за Пасху (Прелазак), тако се и хришћани придржавањем поста припремају за прослављање Нове Пасхе. Шта, међутим, значи реч "пост" или, на грчком, "нистеиа?" Овде је потребно да будемо крајње брижљиви, како би се сачувала одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег. На спољашњем нивоу, пост укључује физичко уздржавање од хране и пића и без оваквог, спољашњег уздржавања, не можемо се придржавати потпуног и истинског поста; међутим, правила која се односе на храну и пиће никада не би требало да се сматрају за нешто што је само себи циљ, будући да подвижнички пост увек има унутрашњу и невидљиву сврху. Човек представља јединство тела и душе и он је живо биће које има видљиву и невидљиву природу - да се послужимо речима из Триода. Због тога би требало да и наш подвижнички пост истовремено укључи и једну и другу природу. Тежња да се пренагласе спољашња правила која се тичу хране или, пак, супротна тежња да се ова правила ниподаштавају као застарела и непотребна, неприхватљива је и значи издају истинског Православља. У оба случаја нарушава се одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег.

Несумњиво је да у нашем времену, а посебно на Западу, преовлађује ова друга тежња. Све до XIV века, већина западних хришћана се, заједно са њиховом браћом на православном Истоку, током поста није уздржавала само од меса, него и од свих намирница животињског порекла, као што су јаја, млеко, бутер и сир. Пост је, и на Истоку и на Западу, подразумевао значајан физички напор. Међутим, током последњих пет стотина година у западном хришћанству су физички захтеви поста непрестано смањивани да би данас били тек нешто више него симболични. Питамо се колико је оних који једу палачинке током Сиропусне недеље уистину свесно истинског разлога за овај обичај да се употребе сва преостала јаја и бутер пре него што почне период Васкршњег поста? Будући изложен западњачком секуларизму, православни свет у наше време такође почиње да се креће истим путем слабости.

Један од разлога за ово слабљење поста свакако је и јеретички став према људској природи, лажна "духовност" која пориче или запоставља тело, посматрајући човека искључиво као резултат разумских функција мозга. Као резултат, многи савремени хришћани изгубили су истинито виђење човека као целовитог јединства видљивог и невидљивог; они при том запостављају позитивну улогу коју тело игра у духовном животу и заборављају на речи св. апостола Павла који каже: Ваша тела су храм Духа Светога... прославите Бога телом својим (1Кор. 6,19-20). Други разлог за слабљење поста међу православнима јесте аргумент који се у наше време често износи, а према којем данас више није могуће испоштовати традиционална правила поста. Ова правила, како они наглашавају, подразумевају тесно повезано, неплуралистичко, хришћанско друштво, где влада рурални начина живота, који данас све више постаје прошлост. У томе има извесне истине. Мора се, међутим, такође рећи да је пост, какав се традиционално упражњава у Цркви, увек био тежак и да је увек укључивао напоре. Многи од наших савременика желе да посте због здравља или због лепоте и витке линије; зар онда ми, хришћани, не бисмо могли да учинимо исто толико - ради Царства небеског? Зашто оно самопожртвовање, које су с радошћу прихватале претходне генерације хришћана, представља тако неподношљиво бреме за њихове потомке? Једном су св. Серафима Саровског упитали зашто чудо благодати, које се тако изобилно пројављивало у прошлости, у његово време више није приметно, на шта је он одговорио: "Недостаје само једна ствар - чврста решеност".

Превасходни циљ поста јесте да нас учини свеснима наше зависности од Бога. Уколико се озбиљно упражњава, уздржавање од хране током поста - а посебно током првих дана - подразумева истинско осећање глади, а такође и осећање замора и физичке исцрпљености. Сврха оваквог стања је да нас доведе до осећања унутрашње слабости и покајања, да нас доведе до тренутка када ћемо моћи да у потпуности разумемо силу Христових речи: Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15,5). Уколико увек храну и пиће узимамо колико нам је воља, лако ћемо стећи прекомерно поверење у своје сопствене способности и задобити погрешно осећање самосталности и самодовољности. Придржавање телесног поста поткопава ово грешно осећање задовољства самим собом. Пост нас лишава самопоуздања оног фарисеја који је, истина, постио, али не како је доликовало. Уздржавање током поста ствара у нама спасоносно осећање незадовољства самима собом, слично осећању какво је имао цариник (в. Лк. 18, 10-13). Таква је улога гладовања и исцрпљености: да нас учини "сиромашнима духом", потпомажући осећање наше беспомоћности и зависности од Бога.

УЗДРЖАВАЊЕ

Било би, међутим, погрешно када бисмо говорили само о овом елементу слабости и гладовања. Уздржавање не води само до тога, него и до осећања лакоће, будности, слободе и радости. Иако пост у почетку узрокује слабост, касније ће се испостваити да нам омогућује да мање спавамо, да бистрије размишљамо, да делотворније радимо. Многи лекари потврђују да периодично упражњавање поста доприноси телесној хигијени. И мада захтева истинско самоодрицање, пост не подразумева насиље над нашим телом - напротив, он доприноси његовом здрављу и уравнотежености. Већина људи, који живе на Западу, обично једе више него што је потребно. Пост ослобађа наша тела од бремена прекомерне тежине и чини да она буду наши сатрудници у молитви, бдењу и одговарању на позив Духа.

Морамо приметити да у уобичајеној православној терминологији речи "пост" и "уздржање" могу да замене једна другу. Пре Другог Ватиканског концила, Римокатоличка црква је направила јасну разлику између ова два појма: уздржање се тиче врсте хране која се једе, без обзира на њену количину, док пост означава ограничавање броја оброка или количину хране која се може узети. Тако се извесним данима захтева и пост и уздржање и, супротно томе, неким данима се може прописати једно, али не и друго. У Православној Цркви се не прави оштра разлика између ова два термина. Током Великог поста, постоји ограничење у погледу броја оброка који се могу узимати током дана, али када је оброк већ дозвољен, не постоје ограничења у погледу количине хране која се може узети. Свети Оци нам дају руководеће начело и саветују нас да никада не би требало да једемо до потпуног засићења, да увек устанемо од стола са осећањем да бисмо могли још да једемо; у том случају, бићемо спремни за молитву.

Ако је важно да не превидимо телесне захтеве поста, још је важније да не превидимо ни његов унутрашњи значај. Пост није само ствар дијете, тј. начина исхране. Истински пост подразумева промену срца и воље, повратак Богу и долазак кући, као што је учинио блудни син вративши се у очев дом. Према речима св. Јована Златоустог, пост "не значи само уздржавање од хране, него и уздржавање од грехова". "Поста не треба да се придржавају само уста", каже он, "него и око, и ухо, и ноге, и руке, и остали делови тела; око се мора уздржати од недоличних призора, ухо од злобних гласина, руке од неправедних дела".  "Бескорисно је уздржавати се од хране", примећује св. Василије, "а препуштати се оштрој осуди и клеветама". "Не једете месо, али прождирете своју браћу".  То исто се наглашава и у Триоду, посебно током прве седмице поста.

ИСТИНСКИ ПОСТ

"Док постимо у погледу хране, уздржимо се и од сваке страсти".

"Придржавајмо се поста који је прихватљив и угодан Богу. Истински пост је кад се удаљимо од свакога зла, кад зауздамо језик, кад се клонимо гнева и уздржавамо од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства. Придржавајмо се поста не само клонећи се хране, него и отуђењем од свих телесних страсти".

Овај унутрашњи значај поста најсажетије је изражен у тријади: молитва, пост, милостиња. Ако га одвојимо од молитве и од примања Св. Дарова, ако није здружен са делима састрадања, наш пост постаје фарисејски, па чак и демонски. Такав пост не води покајању и радости, него гордости, унутрашњој напетости и раздражљивости. На везу између молитве и поста јасно указује отац Александар Јељчанинов. Један противник поста рекао му је: "Наш посао трпи и постајемо раздражљиви... Никада нисам видео да су слуге (у пререволуционарној Русији) тако лоше расположене као током последњих дана Страсне седмице. Јасно је да пост веома лоше утиче на нерве!" Отац Александар је на то одговорио: "Ви сте сасвим у праву... Ако није сједињен са молитвом и са интензивнијим духовним животом, пост може да води само појачаној раздражљивости. Природно је да слуге, које свој пост схватају озбиљно - а приморане су да током Великог поста раде напорно и без допуштења да одлазе у Цркву - буду љутите и раздражљиве".

Пост је, дакле, безвредан, па чак и штетан, ако није сједињен са молитвом. У Јеванђељу се каже да је ђаво истеран не само постом, него "молитвом и постом" (Мт. 17, 21, Мк. 9, 29). За прве хришћане се не каже да су само постили, него да су "постили и молили се" (Дела ап. 13; 3, упор. 14,23) И у Старом и у Новом Завету пост није самоме себи циљ, него је помоћ за снажнију и живљу молитву, служећи као припрема за одлучне поступке или за директан сусрет са Богом. Тако је четрдесетодневни пост нашег Господа у пустињи био непосредна припрема за Његово јавно служење (Мт. 4,1-11). Када је Мојсеј постио на Синајској гори (2. Мојс. 34,28), а Илија на Хориву (3 (1) Цар. 19,8-12), пост је, у оба сучаја, био повезан са богојављењем (теофанијом). Ова иста веза између поста и боговиђења уочљива је и у случају св. Петра (Дела ап. 10,9-17): Изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладне, и хтеде да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос... и дође му божански глас. То је увек сврха подвижничког поста - да нам, као што каже Триод, омогући да се приближимо високој гори молитве.

Пост и молитва би, са своје стране, требало да буду сједињени са милостињом - са љубављу према другима која се испољава у практичном облику, у делима састрадања и праштања. Осам дана пре почетка Великог поста, у Недељу Страшнога суда, у Јеванђељу се чита Парабола о овцама и јарадима (Мт. 25,31-46) која нас подсећа да на будућем Суду мерило неће бити строгост нашег поста, него помоћ коју смо указали онима којима је била потребна. Према речима Триода,

"Знајући заповест Господњу, нека то буде начин нашега живота. Нахранимо гладног, напојмо жедног, обуцимо нагог, примимо путника, посетимо заточене и болесне. Тада ће Судија целе васељене чак и нама рећи: Дођите благословени Оца Мојега, наследите Царство које вам је припремљено“.

„Док постимо телесно, браћо, постимо и духом“.

„Развежимо свезе безбожности, раздрешимо ремење од бремена, отпустимо потлачене и изломимо сваки јарам; подајмо хлеб гладноме и примимо у своје домове убоге који немају крова да их сакрије, да бисмо добили велику милост од Христа нашег Бога“.

Преузето из часописа "Православље", новина Српске Патријаршије,

бр. 1007, рубрика Духовност.

button 2

Свети Никола

Icoon H. Nicolaas

Адреса

Руски православни манастир instead of Ruski pravoslavni manastir

 

Buorren 18

8584VC Hemelum / Хемелум

(Фризија / Холандија)

 

Имејл:

Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

 

Жиро рачун манастира:

NL65INGB0006910488

ANBI

RSIN nummer Klooster H. Nikolaas in Hemelum: 824155257

ANBI logo

RSIN nummer Stichting Orthodox Welzijn: 805402329